Anoreksija

Prema rečniku psiholoških termina: „Anoreksija je poremećaj u ishrani koji se manifestuje u nedovoljnom uzimanju hrane usled nedostatka apetita, gađenja prema jelu ili usled fiksne ideje osobe da je debela, mada je prema važećim normama čak nedovoljno uhranjena. Javlja se prvi put kod odojčeta u doba odbijanja od sise. Kod odraslih, najčešće kod žena, najčešće mlađih  (iz srednje i više klase), koje se patološki plaše da će se ugojiti i zato drastičnom dijatom nastoje da postignu vitku liniju. Anoreksija može biti posledica lošeg odnosa sa roditeljima, vršnjacima, kao i neuspeha u heteroseksulanim odnosima i teškoćama u prihvatanju svoje polne uloge, što onda dovodi do depesije i osećanja krivice koji izazivaju relativno trajno pomanjkanje apetita. Simptom anoreksije može se javiti u sklopu histerije, prisilne neuroze, melanholije i shizofrenije.

Šta je anoreksija?

Anoreksija mentalis je najučestaliji poremećaj ishrane (pored bulimije, sporog  jedenja, pike, potomanije, koprofagije).  Ona se može javiti u svim preriodima života, ali se najčešće javlja u pubertetu i mladosti i to kod devojčica.Osoba obolela od anoreksije ima izmenjen odnos prema svom telu. Telo doživljava kao loše (veliko, teško, zakočeno, naduveno) a telesne draži kao neprijatne i uznemiravajuće. Telo je neprihvatljivo i stoga je potrebno isprazniti ga od loših, ugrožavajućih, unutrašnjih sadržaja. Pored toga postoji poremećaj opažanja draži koje dolaze iz tela (nedovoljno opažanje i poricanje zamora i gladi). Sposobnost da poriče potrebu za hranom ispunjava osobu osećanjem samopoštovanja.

Nasilno hranjenje (od strane roditelja ili zdravstvenih radnika) ugrožava idealnu sliku o telu i izaziva anksioznost, gubitak identiteta, povredu narcizma, i depresiju.

Osoba obolela od anoreksije opterećena je razmišljanjem o telesnoj težini, kuvanju, izgledu, pravilima ishrane, pražnjenju. Ostali sadržaji su prazni, skučeni, izbrisani, i ova mentalna praznina posledica je mehanizma izbacivanja objekata iz tela.

Ego anoreksične osobe je slab, nedovoljno ustrojen. Od unutrašnjih sukoba brani se mehanizmima cepanja, izdvajanja, nazadovanja, projekcijama u vlastito telo. Nasuprot tome Ego-ideal je preuveličan, ispunjem osećanjem vlastite veličine i moći. Stoga i težnja da se nadziru vlastite telesne potrebe. Ova grandiozna slika o sebi  podstiče se obuzdavanjem želje za hranom i seksualnih impulsa, kontrolom nad objektima, intelektualnim uspesima, visokim akademskim postignućima.

Odnos sa roditeljima

Odnosi između osobe obolele od anoreksije i njenih roditelja, a najčešće majki, krhi su, dvojni i regresivni. S jedne strane, postoji težnja za uspostavljanjem nerazdvojne veze sa njom, povišena zavisnost, a sa druge strane postoji strah od onoga što majka daje, a to je hrana. Ova dvojnost odnosa i snažna osujećenja koja iz toga proizilaze izvor su agresije koja se okreće ka sebi.

Šta znači odbijanje hrane?

Kada se telo zatvori za hranu, ono je pod kontrolom. Osoba je u stanju da kaže „ne“ svemu što dolazi spolja, ali takođe i svemu što dolazi iznutra. Potrebama, emocijama, informacijama iz tela, telesnosti.

Neki autori smatraju da je cilj anoreksične osobe zapravo postizanje ideala čistote i produhovljenoti. Držanje tela pod kontrolom na ovaj način znači reći ne nagonima – za seksom, za ishranom, za životom.

Glad protiv koje se bore ipak ih s vremena na vreme preplavi i onda nastupa prejedanje. Ono je praćeno doživljajem krivice i „popravljanjem stanja“ povraćanjem.

Pored doživljaja kontrole koji je ključan, možemo da govorimo i o kontroli nad okolinom. Svaki simptom koji osoba ima na neki način komunicira sa njenom okolinom. U slučaju anoreksije, poruka koju osoba šalje na ovaj način mogla bi da glasi: naterajte me da jedem i da preživim. Bavite se mnome. Ovakav oblik ponašanja može se primetiti već kod jako male dece.

Da bismo razumeli čemu zapravo osobe obolele od anoreksije govore „ne“, važno je zapitati se koja je zapravo simbolika jedenja, šta jedenje znači na psihološkom planu. Kao i vazduh koji dišemo, hranu unosimo u sebe, asimilujemo je, ono što ne možemo da asimilujemo izbacujemo. Dakle, mi unosimo u sebe deo spoljnog sveta u materijalnom obliku, razlikujemo jestivo od nejestivog, asimilujemo ono što je za nas dobro a i izbacujemo ono što nam je višak. Glad znači želju za uzimanjem, unošenjem u sebe. Jelo je zadovoljenje te potrebe kroz unošenje i zasićenje. Ako glad za ljubavlju nije zadovoljena ona se javlja u telu kao glad (za hranom). Svima nam je poznato da nekad jedemo da bismo se utešili, a mnogi ljudi znaju i tačno koja je to hrana koju koriste baš za te svrhe. To je tako od naših najranijih dana kada nas je majka uzimala i dojila ne samo radi hranjenja nego i da bi nas utešila. Dojenje je značilo smirivanje, zadovoljenje.

Proces jedenja počinje od zuba. Zubima grizemo i žvaćemo, ponašamo se agresivno. Osoba koja odbija da žvaće teško upotrebljava svoju agresivnost, koja je neophodna za opstanak. Zatim sledi gutanje, koje znači apsorbovanje. Dok je nešto u ustima ono se još može ispljunuti, kada se proguta onda je to malo teže. Hrana koja je progutana može biti teško svarljiva i stajati kao kamen u želucu te izazivati mučninu i nagon za povraćanjem. Kada povrati, čovek se oslobađa stvari i utisaka koje ne može ili neće da ima, ne može da ih usvoji, da ih integriše. Povraćanje je jak izraz odbrane i odbijanja. Hrana zatim, ukoliko nije povraćena, stiže u želudac čija je funckija primanje. On prima sve utiske koji dolaze spolja. Da bi to mogao on mora da bude otvoren, pasivan i spreman, predan. Ova spremnost za primanje, za predavanje, prijemčivost za utiske i sposobnost prihvatanja i čuvanja na psihološkom planu znači sposobnost da se oseća. Ako čovek potiskuje neko osećanje, nije u stanju da ga oseti, ono tone u telo, a želudac pored hrane mora da vari i osećanja. Pored toga što vari, želudac takođe i luči želudačnu kiselinu koja nagriza, razlaže, napada – nedvosmisleno je agresivna.

Kako počinje?

Početak anoreksije najčešće se vezuje za želju osobe da smrša i zadovolji svoje narcističke pobude. Međutim, postoji puno devojčica koje drže dijetu a nisu anoreksične. Psihičke povrede, potresi, sukobi mogu izazvati ovaj poremećaj a u anamnezi se često nalazi odvajanje, odbacivanje, smrt u porodici, poremećaj polnog razvoja isl.

Početak bolesti je najčešće postepen. Osoba počinje da smanjuje obroke, izbegava hranu, žali se na probavne smetnje, nadimanje, bolove u stomaku, gubitak apetita. Nekada uzima hranu redovno a onda izaziva povraćanje. Želja za hranom u početku i dalje postoji ali sa neuzimanjem hrane, apetit postaje sve manji i manji. Ako nešto i jede to je isključivo nešto sa jako malom kalorijskom vrednošću, gotovo da se teško i može nazvati hranom: zelena salata, kisele jabuke, limun… Pored toga uglavnom koriste i sredstva za čišćenje kako bi što pre izbacile i ono malo hrane što unose u sebe.

Uporedo s tim javljaju se i osećajne smetnje – ravnodušnost, depresivnost, plačljivost. Smanjuje se interesovanje za društvene odnose ili oni dobijaju neobična obeležja. Odnosi sa roditeljima, naročito sa majkom, ispunjeni su agresijom i neprijateljstvom.

Neke osobe, dok još mogu, rade ekcesivno fizičke vežbe, idu u duge šetnje i na trčanje, kako bi dodatno izgubile na kilaži, što je zapanjujuće s obzirom na njihovu generalnu iscrpljenost.

Intelektualna uspešnost može biti dobra i u službi zadovoljenja zahteva roditelja, škole i sopstvenih narcističnih težnji.

Šta se dešava kada bolest uznapreduje?

Kada anoreksija uznapreduje javljaju se telesni simptomi poput krajnje izmršavelosti (kaheksija), suve koža, ispucale, perutave, opuštene, blede, slabe pokretljivosti udova, suvih usta, opstipacije, usporenog pulsa, sniženog krvnog  pritiska i temperature, smanjene masti, belančevina i šećera, povišenog holesterola, gubitka menstruacije itd.

Iako je organska podloga anoreksije nezanemarljiva, važno je ne gubiti iz vida da su brojne telesne a posebno hormonske promene posledica a ne uzrok osnovnih smetnji i da postoji tesna veza između neurofizioloških i psihopatoloških procesa.

Depresija

Bliskost između depresije i anoreksije je jasna – ne uzimati hranu znači isto što i ne živeti. Kod anoreksične osobe životni dinamizmi su sniženi kao i nagonske težnje, postoji neprijateljski odnos prema sebi i svetu. Agresija koja je blokirana i neispoljena okreće se ka unutra i kreira depresiju. A kao što je već rečeno, agresija je energija neophodna za život. Onaj ko potiskuje agresiju zapravo potiskuje svoju energiju i zaustavlja aktivnost. Agresivnost usmerena prema samom sebi najjasniji izraz nalazi u suicidu. Depresija i inače predstavlja bivanje u stanjima koja ne afirmišu život, kao što je apatija, krutost, usamljenost, razmišljanje o smrti.

Prognoza

Razvoj smetnji i prognoza zavise od uzroka i dubine sukoba koji leže u pozadini ispoljenih simptoma, odbrana i spremnosti osobe da se leči. Poremećaj može duže trajati u blažem obliku. Obično se pomoć traži tek kada je gubitak telesne težine veliki i kada su upadljive psihičke promene. U najtežim slučajevima telesno propadanje dovodi do kaheksije i prognoza, bez prinudnog hranjenja i medicinskih postupaka, može biti neizvesna.

O autorskim pravima

Svi tekstovi sa ovog sajta su autorski, ako želite da ih podelite sa čitaocima vašeg sajta ili portala, molimo vas da navedete izvor. Za saradnju i dodatne informacije, pišite nam. Hvala vam na razumevanju!