Prevara u partnerskom odnosu

Da li biste i pod kojim okolnostima oprostili prevaru

(tekst objavljen na sajtu www.stazenezele.rs)

Pišući tekst na temu o kojoj svakodnevno razgovaram sa drugaricama uz kafu, sa klijentima na terapiji, o kojoj slušam i od slučajnih prolaznika i poznanika – prevara i praštanje u vezi i braku, napravila sam malu anketu među svojim prijateljima. Odgovori koje su mi davali na pitanje: da li biste i pod kojim okolnostima oprostili prevaru, dolazili su najčešće iz njihovih moralno-vrednosnih orijentacija. To je onda neminovno vodilo do relativizovanja samog čina prevare, do pitanja tipa – šta je prevara zapravo, koji oblik je teži, i do onog prvog pitanja od svih pitanja – a šta je to zapravo ljubav i da li ona ima ili nema veze sa prevarom. Pošto je reči “ljubav” i “prevara” nemoguće upotrebljavati precizno, jer se nalaze s one strane akademskog carstva istine i pogreške, neka ih svako upotrebljava kako želi kada stupi na to tle. Ja ću ovde podrazumevati pod prevarom postojanje paralelne, tajne veze dok je onaj koji vara dobrovoljno u vezi/braku u kojoj se obavezao na vernost i ljubav. Da li je monogamija prirodna ili neprirodna pojava takođe je pitanje staro koliko i čovek. Nek bude da smo se dogovorili da ćemo biti monogamni  jer tako afirmišemo partnerski odnos.

Vernost je dakle naša zajednička odluka koja se ogleda u tome da se uzdamo jedan u drugoga, da ostanemo zajedno, da zajedno podižemo decu ako ih imamo. U tom smislu vernost je nešto dragoceno i uvek podrazumeva ljubav. Ona znači „poštuj me i budi pouzdan za našu zajedničku stvar”. To nije zahtev deteta upućen roditelju bez kog ne može – „ostani sa mnom, ne napuštaj me”, jer partner nije roditelj I bez njega se svakako može. Oba partnera su odrasli ljudi, koji ne zavise jedan od drugog, naročito ne u smislu održanja u životu, I mogu slobodno da odu kad žele, ali su tu jer su tako odlučili. Takođe, oni ostaju monogamni jer su tako odlučili, a ne jer je to njihova inherentna priroda.

Ali kad smo se tako razumno i dobrovoljno dogovorili, u čemu je onda problem?

Pored toga što imamo razum i prirodnu potrebu za emocionalnom ravnotežom, unutar nas krije se ogroman spektar emocija, koje su često u sukobu, kontradiktorne, i nad kojima nemamo kontrolu jer ih nismo do kraja svesni.

To što smo srećni sa našim partnerom, naša ljubav prema njemu, sprečava nas da započnemo druge ljubavne veze, što obično ne doživljavamo kao prinudu sve dok volimo tog nekog. Međutim, koliko god bili ispunjeni tim odnosom, ipak ponekad osetimo žudnju i setu u susretu sa onima koji bi mogli da budu naši ljubavnici ali to nikada neće biti. Postajemo bolno svesni činjenice da je ovaj život koji vodimo samo jedan od mnoštva mogućih života, a mi smo, iako smo napravili možda najbolji izbor, ipak zatvorili vrata za sve ostale izbore.

Jedan od razloga zbog kojih ljudi varaju jedni druge je i taj što se osećaju zapostavljeno od svog partnera i žele da na taj način skrenu pažnju na sebe indukujući ljubomoru. Uspeh ovog poduhvata zavisi od mnogo činilaca među kojima je i jedan vrlo značajan, a to je da se ciljanu osobu to uopšte tiče.

Potreba da se izađe iz loše veze prethodi pojavi ljubavnice. Nagomilano i potisnuto zameranje i nezadovoljstvo, hronični konflikti, povređivanje, stresovi, podizanje dece, premor i sl. imaju za posledicu povlačenje kao način zaštite, koji se onda manifestuje i na planu seksualnosti i begom kod drugog partnera.

Neke osobe ne mogu da se otvoreno suprotstave partneru, njegovoj posesivnosti, kontroli, uvredama niti da izraze svoje nezadovoljstvo odnosom generalno. Oni tada mogu imati ideju da se svete partneru tako što ga varaju. Prevara naravno ne dovodi do toga da je osoba manje ljuta, ne podiže njeno samopouzdanje, ne stiče veštinu da kaže šta (ne)želi, a daleko od toga da je problem rešen i odnos postao hranljiviji za partnere. Pored toga, javlja se i osećaj krivice kada osoba shvati zašto je prevarila. Doživljaj krivice koji nekada osećaju oni koji su prevarili može biti toliko snažan da im remeti kvalitet života, i dugo pošto su izašli iz veze u kojoj su nekoga prevarili, a često i bez obzira na to da li im je oprošteno. Osoba oseća krivicu jer poseduje moralni termostat, krivica joj vraća kognitivni balans koji je poljuljan činom prevare. Ali kada je krivica preterana, neurotična, upadljivo neproporcijalna činu koji je naprave, ljudi prosto sprečavaju sebe da nastave život – sabotiraju sami sebe na poslu, na fakultetu, u vezama… Njihova slika o idealnom Ja je polupana, Ja je uprljano, loše, nedostojno življenja. Terapija onoga koji je izneverio ne leži samo u otklanjanju krivice i umirenju savesti, već u produbljivanju i razumevanju osećanja žalosti i pokajanja koje sledi.

Nekada je veza opterećena komplikovanim podtekstom „mrzim te što te volim”, ili „mrzim te što te volim ovoliko” i sl. Tada se partneri povređuju međusobno samo da bi videli da li ovaj drugi može da ga podnese u svim njegovim izdanjima, pa ako ga i tad ne ostavi, onda je to dokaz njegove ljubavi i posvećenosti. Tek kad ne uspeju da se unište kao par stiču osećaj da su sigurni.

Mnogobrojni Don Žuanovi, osobe duboko nesigurne u sebe sa vrlo difuznim identitetom, kroz osvajanje i menjanje seksualnih partnera kompenzuju snažan osećaj neadekvatnosti. Oni su skloni da idealizuju svoje partnere, ali kada dobiju njihovo divljenje i prihvatanje brzo se ohlade – oni postaju dosadna, nezanimljiva bića, i nastavljaju svoju potragu za samodokazivanjem koja je bezgranična.

Zbrka može nastati i usled toga što se partner ne postavlja na mesto koje mu prirodno pripada. Na primer ako jedan od partnera kaže „ubiću se ako odeš, moj život ne vredi bez tebe” i sl, što je u nekim vezama slučaј, onda partner svakako odlazi jer je pritisak koji se pred njega postavlja preveliki a mesto koje mu se dodeljuje neadekvatno. Takav zahtev je uzaludan, samo što često uzaludnost nije dovoljan protivargument. Ili, ako žena pored muža traži i oca, onda joj muž postaje otac, ali joj ljubavnik zamenjuje muža. Isto važi i za muškarce koji traže majku pored partnerke. Njihova partnerka postaje majka, ali ljubavnica im postaje žena. Mnogo nerazrešenih odnosa i nezavršenih poslova iz naših primarnih porodica prenosimo u odnos sa partnerom. Naš partner takođe donosi puno toga. Ako zamislimo scenu na kojoj stojimo kao par a iza nas naši roditelji, sa neizbežnim savetima i idejama o tome šta je to veza, šta uraditi u konkretnoj situaciji a šta generalno, sa svojim očekivanjima, pogledima, pretnjama… jasno je da u toj bezmalo masi ljudi vrlo lako možemo da ne čujemo i ne vidimo svog partnera i da zaboravimo šta nam zapravo od njega treba te da čujemo šta njemu treba od nas. Kako kaže B. Helinger „punoća života ne dozvoljava da se sve jednostavno svede na vernost ili nevernost.”

Još zagonetnije pitanje od onog zašto varamo jeste – zašto praštamo?

Ljudi koji su u najvećem delu svog života razboriti i razumni, kada su prevareni, u stilu budalastih optimista često veruju u ono što im je ugodno. Sve verzije prevarantove priče, koje se obraćaju direktno najdubljim emocionalnim čežnjama partnera, doživljavaju su kao poželjne i udobne, kao prijatna kupka iz koje im se ne izlazi. Veliki bol kao da indukuje neki vrstu emocionalne nepismenosti.

Praštanje je zapravo perverzan psihološki trik koji poraz i poniženje preobraća u njegovu suprotnost. Čovek koji pati i koji prašta dobija za sebe olakšanje. Ispunjava se osećanjem sopstvene vrline i veličine. Sažaljeva onog koji ga je prevario zbog svega što nije mogao da razume i što je u neznanju i slabosti izgubio a nije morao. Onaj kog smo voleli najviše na svetu prevario nas je i otišao s drugim. Da bismo prihvatili taj nesnošljivi gubitak, moramo da preispitamo koliko je zapravo taj neko i bio vredan. To jeste mehanizam odbrane, ali iskrenost ponekad traži više snage nego što imamo na raspolaganju tako napušteni i očajni.

Marija Kulović

 

http://stazenezele.rs/da-li-biste-i-pod-kojim-okolnostima-oprostili-prevaru/