Ljubomora

brosurica novaLjubomora je univerzalan fenomen, prisutan gotovo svuda – i kod ljudi i kod životinja, u svim uzrastima – od najranijeg detinjstva do duboke starosti,  u partnerskim odnosima, na radnom mestu, u svetskoj politici…

  Afektivna osnova ljubomore jeste strah od odvajanja i strah od gubitka. Otud u svakoj ljubomori postoji potreba za posedovanjem i gospodarenjem. Ona je više težnja za moći nego seksualna strast.

 brosurica nova Ontogenetski posmatrano, začeci ljubomore nalaze se u odnosu između braće i sestara, a posebno prema tek rođenom malom suparniku u borbi za majčinu ljubav. Kod odraslih osoba ljubomora se najčešće ispoljava u partnerskom odnosu. U tom slučaju, ona se odnosi kako na ljubavnika na koga se sumnja da je neveran tako i na suparnika koji pretenduje da preotme partnera. Mada je reč etimološki blisko povezana sa ljubavlju, psihološki ova veza nije tako čvrsta. Neki psihoanalitičari (Fenihel) čak tvrde da su najljubomorniji oni koji  ne mogu da vole već samo moraju da se osećaju voljenim te da intenzitet njihove ljubomore ne odgovara ni približno intenzitetu njihove ljubavi.

brosurica novaLjubomora  je i normalno i nenormalno, patološko stanje. Kao nosilac strasti i emocija, čovek ne može biti imun na ljubomoru, te su u okviru ljubavnog odnosa moguće ljubomorne reakcije. Usled straha od gubitka emotivnog partnera, pokušavamo da učvrstimo svoje emotivne investicije. U tom smislu ona je „normalno“ osećanje. S druge strane, međutim, ljubomora koja izlazi iz granica prolaznih ljubomornih reakcija i postane hronična stvara zastoj u individuaciji, sužava stvaralačke potencijale čoveka i svodi ga na jednodimenzionalnu osobu – uplašenu, osvetoljubivu, narcističnu, posednički nastrojenu, inferiornu i zavisnu. Odgovor ljubomornog na gubitak jeste mešavina depresije, agresije i čežnje. Ljubomora može biti i opasna jer se iz nje rađaju mržnja, agresija i želja za vladanjem.

   Kada smogne snage da uvidi istinski svoje nedostatke i neuspehe i prihvati ih kao deo života, čovek može postati hrabar umesto uplašen i ljubomoran. Poznato je da su ljubomorni ljudi često skloni besnim reakcijama. Kroz inicijaciju ljubomorom, oni mogu pronaći priliku da razviju nedefanzivnu i utemeljenu snagu karaktera.

  brosurica nova Ljubomora se često svodi na nesigurnost, na običnu ego falinku, čime se veoma pojednostavljuje njena složenost i izbegavaju dublji slojevi psihe u kojima se ona nastanila. Važno je baviti se njenim sadržajem – idejama, uspomenama, fantazijama, imaginacijom, emocijom.

  Zanimljivo je da je u grčkoj mitologiji žena najvećeg od svih bogova poznata prvenstveno po svojoj ljubomori. Hera je supruga Zevsa, boga poznatog po žudnji kosmičkih razmera. Dok je njegova žudnja usmerena prema svetu, njena je usmerena prema domu, prema očuvanju ognjišta i unutrašnjosti. U Herinoj veri posesivnost je jedna od velikih vrlina i s njene tačke gledišta neophodno je da se besni zbog neverstva. U našoj kulturi koja vrednuje individualnu slobodu i izbor, želja za posedovanjem je deo Senke, ali je i dalje želja. Prava veza sa drugom osobom postavlja pred nas zahteve, traži privrženost i zavisnost, donosi rizik da osetimo nepodnošljivi bol odvajanja i nalazimo ispunjenje u partnerstvu sa drugim – to su tradicionalni atributi Here. Istovremeno, Heru privlači baš Zevs, bog erotskog oslobađanja. Živeti tu napetost između imati i nemati, između činjenice da smo svi individue i na kraju sami u ovom svetu i naše krajnje zavisnosti jedni od drugih, znači na neki način okupiti različite aspekte samih sebe.

brosurica nova Kada par živi ne vrednujući pravo prijateljstvo, zajedništvo, kada veza više nije stvar duše, ona  se svodi samo na bivanje zajedno. Onda jedan od partnera postaje nezavistan i zalaže se za slobodu a drugi „zavistan“ i izmučen ljubomorom. Lek bi mogao da se sastoji u negovanju poštovanja prema dubljem sjedinjenju u ljubavi i privrženosti.

Marija Kulović

Dipl. psiholog, geštalt psihoterapeut

 

Izvori:

–           Vladeta Jerotić: „Neuroza kao izazov“

–           Tomas Mur: „Nega duše“

–           Džon Kasiopo i Vilijam Patrik: „Usamljenost“