Novogodišnje odluke

Šta želimo, a šta zaista možemo

 

Neki ljudi imaju potrebu da sumiraju urađeno I prave planove za budućnost – neki na godišnjem nivou, neki mesečno a neki nedeljno. Neko to radi kada dođe u tridesete, a neko za pedeseti rođendan. Svako ima svoj ritam. Iako je dobro osvrnuti se na ono što je iza nas, kao I pogledati buduće planove, ipak je najvažnije od svega živeti u sadašnjosti. Prilikom pravljenja planova za narednu godinu bitno je da znamo koliko je to što planiramo za nas realno I ostvarivo.

Ako će neko, na primer, da postavlja svakog meseca sebi planove koje možda ne može da realizuje, s idejom da će ga planovi motivisati I dati mu snagu za akciju, a onda se osećati loše ako mu se neki planovi izjalove, onda to nije za njega zdrava odluka. Ali, ako ga I ono malo što je postigao motiviše za dalje, onda je postavljanje mesečnih ciljeva jedna afirmativna strategija, onda je to zdravo. Nisu svi ljudi isti pa tako ne postoji jedno generalno “to je dobro” ili “ne nikako”. Što smo svesniji sebe sposobniji smo da prepoznamo I razlikujemo ono što će nas podržati od onoga što će učiniti da se osećamo loše. Ako  sam ja, na primer, na listi od deset ciljeva štiklirala samo nekoliko realizovanih I zbog toga sebe doživljavam kao lošu osobu, onda takve liste nisu za mene.

Naši planovi daju direkciju našem životu, daju nam doživljaj kontrole nad sopstvenim životom, trasiraju nas. Povremeni bilansi služe da vidimo da li smo na tom putu ili nismo. To je diferencijacija koja treba da bude osnovna. A kojim tempom smo napredovali je pitanje energije koja varira I na dnevnom I na mesečnom nivou, I konteksta u kojem se nalazimo. Važno je postaviti pitanje da li smo uopšte mogli da izvedemo to što smo planirali za taj mesec ili godinu. Lokus kontrole nije uvek na nama, treba uzeti u obzir I spoljne faktore koji kreiraju realnost.

Naš doživljaj sreće ne zavisi samo od toga da li smo ispunili ciljeve. Ako neko kaže sebi “super je što sam postigao planirano, baš sam srećan zbog toga, sad idem dalje”, to samo znači da je za njegovo funkcionisanje dobro da pravi planove I drži ih se. Međutim, neki ljudi ne vole da jure za postavljenim ciljevima. Njihov doživljaj sreće može proizilaziti iz toga što su jedinstveni, imaju svoj tempo, grade svoj autentični put I ritam koji je u skladu sa njima samima I njihovim sistemima podrške, odn svim onim što će ih na njihovom putu podržati – njihovim zdravljem, telesnim stanjem, pozicijom na poslu, odnosima sa prijateljima, porodicom, zemljom u kojoj žive isl.

To što nemamo plan za narednu godinu ne čini nas neodgovornim osobama. Moramo biti odgovorni za ovaj trenutak, za ono što radimo danas, jer je to put ka onome što želimo da postignemo sutra. Ukoliko samo gledamo u budućnost to nas može učiniti anksioznim u očekivanju da moramo ispuniti sve što smo planirali.

Ljudi najčešće za novu godinu sebi I drugima žele sreću, nesvesni da su sami kovači svoje sreće. To nije nešto što možemo da zgrabimo i budemo zadovoljni, već da je to trenutak koji nam kaže da smo na dobrom putu.

Kada gledamo u svoju listu postavljenih ciljeva od prethodne godine, uvek je bolje gledati u listu uspeha, u ono što nas je tokom godine činilo zadovoljnim, a ne da pravimo liste propusta i stvaranja loše slike o sebi. Treba da budemo blagi prema sebi, da se pohvalimo i nastavimo u tom smeru. To je kao kada vaspitavate dete i kažete mu: ’To si baš dobro uradio, baš si se trudio, samo tako nastavi’. Dakle, afirmišite svoje unutrašnje dete.”

(tekst objavljen na portalu MONDO)

Ivana Radovanović Novaković