Samopouzdanje

Samopouzdanje

 

U današnje vreme postoji trend da se nedostatkom samopouzdanja objašnjava svaki neuspeh a sve što je neko uspeo da uradi pripisuje se njegovom izraženom samopouzdanju. Više nije važno da li se čovek bavi javnim nastupom ili izučava nervni sistem kišne gliste, ili kopa u rudniku. Niko ne želi nesigurnog kopača ruda, jer šta ako je njegova nesigurnost zarazna?! A tek partnera za život! O tome nema govora.

U redu, ako zanemarimo sada to moderno preterivanje, samopouzdanje jeste ozbiljna stvar. To je svesnost osobe o sopstvenoj vrednosti i poverenja u sebe, preuzimanje odgovornosti za svoje postupke, prihvatanje nepovoljne situacije i volja da se iz nje uči. Moglo bi se reći, dosta toga. Međutim, ono što samopouzdanje definitivno nije, a s čim se često meša jesu bahatost, arogancija i sebičnost. A to je nešto potpuno suprotno od samopouzdanja. Iza ovakvog ponašanja ne stoji poverenje u sebe već duboka nesigurnost.

Osoba koja je samopouzdana na prvom mestu neko vreme provodi posmatrajući sebe, svakodnevno promatra svoje reakcije, otkriva koji je ljudi i situacije vesele a koji uznemiravaju i rastužuju. Kada shvati šta provocira loš doživljaj sebe, pokušava da otkrije pozadinu toga i da razume šta je to nagoni da tako reaguje. To zaista nije lak posao i svakako se ne može naučiti preko noći.
Tu nije kraj. Posle prvobitnog promatranja i analize, sledi samoprihvatanje. Lako je prihvatati sebe kad nam je dobro i kad znamo da postupamo ispravno. Ali, sa prihvatanjem svojih mana i preuzimanjem odgovornosti za loše postupke ne ide tako lako. Na primer, ako osoba razume da nešto ne radi dobro to ne znači da je ona u celosti loša, to samo znači da nema razvijenu određenu osobinu ili veštinu. Kada je postala toga svesna, biće u stanju da radi na tome i da razvije ono za šta smatra da joj nedostaje ako je to moguće.

Ne bi bilo loše da se čovek podseća svojih kvaliteta i pozitivnih strana i da objasni sebi da njegova pogrešna uverenja dolaze iz detinjstva i da nisu utemeljena na stvarnosti već na mentalnom statusu onih koji su mu takve kritike upućivali. Niko se od nas nije rodio sa lošim osećanjem sebe. Sve bebe misle da su divne. Posle nekog vremena ovo može da se promeni pod uticajem poruka koje dobija od svojih roditelja. Ipak, dete na kraju samo prevodi sebi te poruke, neretko netačno. Zbog toga je nekad teško razumeti gde se nalazi izvor niskog samopozdanja kod neke dece ili ljudi. Nekada su poruke koje su dobijene neodređene ili previše suptilne, nekada doterane materijalom iz dečje fantazije.

Pojednostavljeno rečeno, onako kako su vas tretirali dok ste se formirali kao ličnost tako ćete i vi sami sebe da prihvatate. Ne bih se pritom ograničila samo na formativne godine već se ovakva vrsta prihvatanja i neprihvatanja dešava ceo život. Naravno, deca veruju svojim roditeljima dok im život od njih zavisi, posle sve manje. Ali ono u šta poveruju tad može ih pratiti ceo život.
Osoba sa zdravim samoupozdanjem više uživa u sopstvenom životu, zna da uživa u sadašnjem trenutku i generalno je možemo smatrati srećnijom. Takvim ljudima je dobro sa samima sobom, pa društvo biraju onda kada žele a ne zbog toga što ne mogu da žive bez tuđe podrške i pažnje. Samim tim, drugi ljudi vole da s njima provode vreme jer ne crpe njihovu energiju.

Kada se samopouzdana osoba suoči s problemom, ona to čini stabilno i mnogo manje rastreseno, jer to prihvata kao još jednu prilika za učenje. Čovek koji se trudi da radi posao najbolje što može naravno greši. Ali različito je ako taj neuspeh interpretira kao „ja sam neuspeh”, a drugačije ako interpretira kao „nisam uspeo ovog puta“. Ova druga interpretacija ostavlja prostor za sledeće pitanje koje glasi „šta treba da uradim drugačije”.
Samopouzdani ljudi nisu sebični, spremni su da pomognu drugima jer se ne ponašaju po principu ograničenog dobra (po tom principu ne može biti dobro i meni i tebi, jer ako je tebi dobro ti trošiš više a meni ne ostaje ništa).

Društvo u celini može biti izvor niskog samopouzdanja. Vitki ljudi, atraktivni, lepi, bogati, ne moraju generalno da imaju lepo mišljenje o sebi, ali će oni drugi – debeli, ružni, siromašni, pripadnici manjinskih grupa, sigurno biti pogođeni sistemom vrednosti društva u kom žive.

Da bi se čovek osetio bolje u vezi sa sobom on prvo mora da se vrati sebi. Nekada to ljudi čine samostalno, nekada u terapijskom procesu. Za početak, čovek mora da prihvati sadašnja osećanja – prazninu, ništavilo, očaj. Tek tada može da počne sa ponovnim upoznavanjem svojih čula, tela u celini i svega onoga što s njim može učiniti. Potrebno je da upozna sebe i svoju jedinstvenost iznutra što čini osnovu doživljaja da je ok biti ono što jesi.

Marija Kulović

Tekst objavljen na sajtu  http://stazenezele.rs/samopouzdanje/