Strah, anksioznost i panični napadi

Strah, anksioznost i panični napadi

 

brosurica novaStrah kao osećanje predstavlja jednu od prvih emocija sa kojom se dete susreće u svom životu. Ovaj rani strah potiče od položaja tek rođenog deteta u spoljašnjem svetu koji je obeležen pozicijom bespomoćnosti kako biološke, tako i psihološke. Detetovo rođenje je prelazak iz apsolutne sigurnosti i udobnosti maminog tela u nepoznati svet pun neobičnih i neprijatnih nadražaja. Mama svojom blizinom, brigom i posvećenošću amortizuje ove neprijatnosti za bebu, ali svaki, ma i kratkotrajni i privremeni gubitak onoga ko bebu hrani i voli (što je obično majka), predstavlja za dete opasnost i okidač doživljaja straha. Dete najčešće reaguje plačem na ovaj doživljaj, čime mamu „doziva“, „alarmira“ i sa njenim povratkom sebi ponovo obezbeđuje doživljaj sigurnosti.

Tako, strah zapravo predstavlja biološki utemeljen, na različite načine manifestovan, filogenetski i ontogenetski jedan od najstarijih afekata koji pripada instinktu zaštite od opasnosti kao prvobitna biološka alarmna reakcija. Kada kažemo da je strah „afekat“ to znači da je ovo osećanje toliko snažno i duboko da pokreće i niz telesnih reakcija, pre svega u vegetativnom nervnom sistemu, kao što su: proširenje zenica, ubrzavanje pulsa, povećanje krvnog pritiska, znojenje, ubrzanje aktivnosti creva, povećanje intenziteta opšteg metabolizma, lučenje adrenalina u krv. Ove telesne reakcije imaju smisao mobilizacije organizma u pravcu spasavanja od opasnosti, bilo borbom ili bežanjem. Dakle, strah je emotivni odgovor na jasnu, spoljašnju opasnost, koji za cilj ima pokretanje adaptivnog konstruktivnog ponašanja. On je sastavni deo normalnog razvoja i javlja se u mnogobrojnim životnim situacijama kao akutan, adekvatan odgovor na te situacije.

Strah, kao normalni psihički fenomen ima i svoj nefunkcionalni i patološki proishod, u psihijatrijskoj nomenklaturi obeležen stanjima straha (u užem smislu, bez fobičnog strukturisanja) koja obuhvataju anksioznost i panične poremećaje. Kao kriterijume koji odvajaju normalan od nefunkcionalnog i patološkog dela kontinuuma stanja straha, uzimamo: intenzitet, trajanje, kontekst (primerenost ili neprimerenost okolnostima koje su izazvale strah ili anksioznost, odnosno stepenu opasnosti tih okolnosti) i efekte na svakodnevno funkcionisanje i ponašanje. Uzrok ovih stanja koja, izazivajući značajne teškoće u funkcionisanju osobe, ulaze u sferu mentalnih poremećaja, je multifaktorijalan. Sa jedne strane, to su predispozicije (u vidu naslednog faktora, poremećaja u najranijim odnosima sa značajnim osobama, traumatskih događaja, određenog kognitivnog stila, nesigurnosti i drugih crta ličnosti). Ono što ovim predispozicijama omogućuje da se ostvare u vidu poremećaja su uznemirujući životni događaji koji mogu imati i simboličko značenje – obično u smislu opasnosti ili gubitka. Ovim dolazi do narušavanja delikatne biopsihosocijalne ravnoteže osobe i ona ulazi u stanje poremećenog psihičkog funkcionisanja.

brosurica novaAnksioznost je reakcija na opasnost koju osoba opaža kao nejasnu, nepoznatu, unutrašnju. Često se zove „slobodnolebdećim strahom“, čime se akcentuje doživljaj neuhvatljivosti i nejasnoće uzroka strepnje. To je nedovoljno diferencirano, hronično emocionalno-kognitivno stanje koje se karakteriše neprijatnim, zastrašujućim i preteranim iščekivanjem opasnosti koja preti u neposrednoj ili daljoj budućnosti. Ona ima kvalitet „začaranog kruga“ iz kojeg se samo na kratko ili uopšte ne izlazi, koji sam sebe „hrani“, održava i pojačava. Karakteriše je veoma izražen „negativni afekat“ i doživljaj da se unutrašnji i spoljašnji procesi odvijaju na način koji je nepredvidiv i ne može da se kontroliše. Iz tog doživljaja nekontrolabilnosti proističe hronična prenadraženost anksiozne osobe, kako na telesnom planu, tako i u smislu psihičke napetosti, bojazni i preokupiranosti sopstvenim stanjem. Osoba je preplavljena uznemirenošću, razdražljiva je, ima teškoće u koncentraciji i spavanju (naročito pri zaspivanju), nesposobna je da se opusti.

Anksiozni poremećaj je stanje koje podrazumeva klinički značajno prisustvo i intenzitet anksioznosti u psihičkom funkcionisanju osobe koje značajno remeti njen životni kvalitet. U lečenju anksioznog poremećaja pomažu farmakoterapija, psihoterapija, kao i metode relaksacije. Anksiozni poremećaj se najčešće razvija lagano, osoba može dugo verovati da je strepnja deo njene prirode, te poremećaj često poprima hronični tok. Farmakoterapija ovih poremećaja daje odlične rezultate, ali se simptomi najčešće vraćaju posle prekida davanja lekova. Zato je mesto psihoterapije u ovom poremećaju veoma važno, ali sa svešću da je neophodno postaviti realan i adekvatan cilj terapije, koji najčešće ne može imati ambiciju u potpunom „izlečenju od straha“, već se akcenat stavlja na ovladavanje strahom. U sigurnom terapijskom okruženju, uspostavljanjem adekvatnog terapijskog odnosa punog podrške i nade, osoba lagano uviđa svoj odnos između doživljenih opasnosti i pretpostavljenih sopstvenih sposobnosti, uspostavlja kontrolu nad osećanjima straha, uči kako da bude samostalnija, kako da koristi sve svoje psihičke resurse i sisteme podrške (kako lične, tako i socijalne), uviđa svoje unutrašnje konflikte i načine na koje bivaju aktivirani spoljašnjim okolnostima, uči kako da prepozna načine na koje sebe drži u „začaranom krugu“ anksioznosti i kako da taj krug prekine, koriguje svoja nefunkcionalna verovanja o svetu i svom mestu u svetu, uči da diferencira svoje emocije i da ih kontekstualno razume, stiče poverenje u sebe i svoje snage, planira i obezbeđuje budućnost oslanjajući je na realne osnove.

U geštalt psihoterapiji kažemo da je anksioznost stanje uzbuđenja za koje organizam nije obezbedio podršku. Tako, suština geštalt psihoterapijskog rada na anksioznosti podrazumeva rad na potencijalima osobe da sebe podrži u svom životu, da obezbedi sebi poverenje u sopstvene mehanizme funkcionisanja, da preispita svoja automatizovana ponašanja i obogati spektar svojih životnih psiholoških alata, da proširi svesnost o sebi i svom odnosu prema okruženju i time nađe za sebe mesto u svetu koje će je činiti uzbuđenom, a ne uplašenom životom.

Kako novija psihijatrijska istraživanja pokazuju da anksiozni poremećaj poprima sve ozbiljnije oblike i kako njegove manifestacije kao posledicu imaju značajno narušavanje funkcionalnosti i kvaliteta života, a veoma često progrediraju i udružuju se sa depresivnim poremećajem, veoma je važno odgovorno shvatiti anksiozne simptome i blagovremeno zatražiti pomoć.

brosurica novaPanični napad predstavlja iznenadni doživljaj intenzivnog straha i snažne telesne nelagodnosti koji ima kvalitet preplavljujuće slutnje da će se nešto strašno dogoditi, da će osoba izgubiti kontrolu, poludeti ili umreti. Istraživanja pokazuju da gotovo svaka četvrta osoba bar jednom u toku svog života iskusi ovaj doživljaj. Biološka predispozicija svakog čoveka paničnim napadima je ilustrovana eksperimentalnim nalazima da aktivna hiperventilacija (intenzivno, ubrzano disanje) može kod svakoga dovesti do simptoma paničnog napada, tako da je ovaj fenomen stabilno baziran na fiziologiji čoveka. Međutim, ono što “okida” ovu biološku predispoziciju u svakodnevnim životnim uslovima su spoljašnje životne okolnosti, unutrašnji ili međuljudski konflikti, preplavljujući stres, situacije koje osoba opaža kao nerešive, sve ono što prevazilazi trenutne psihološke kapacitete za prevladavanje izazova. To je životni trenutak kada osećamo kao da nam se izmiče tle pod nogama. Ovog trenutka osoba može da bude potpuno svesna, ali on se može i intuitivno prepoznavati, bez jasne svesne percepcije od strane osobe. Takođe, taj trenutak može da bude jako kratak, da potraje neko vreme, ali i da uzme hronični tok, te ukoliko se odgovor osobe na njega konstelira kroz panične napade, oni se mogu javiti jednom, tek nekoliko puta, ali mogu dobiti i formu paničnog poremećaja.

Panični napadi se od anksioznosti razlikuju na nekoliko načina:

Oni počinju naglo, za razliku od anksioznosti koja se razvija lagano.

Sam napad traje najčešće do trideset minuta, dok je anksioznost “slobodnolebdeće” stanje straha koje prati osobu kroz sve aktivnosti.

Panični napad prati daleko više simptoma koji su mnogo intenzivniji od anksioznih simptoma. To su: ubrzan rad srca, vrtoglavica, tremor, znojenje, nedostatak vazduha, nesvestica, vrući i hladni talasi po telu, bol i nelagodnost (pritisak i stezanje) u grudima, osećaj gušenja, mučnina, utrnulost, doživljaj “gumenih nogu”… Obično se javlja nekoliko navedenih simptoma, a često se vrsta simptoma menja.

Panični napad se karakteriše doživljajem životne ugroženosti i neposredne opasnosti koja dolazi “iznutra” (“izgubiću kontrolu”, “poludeću”, “umreću”), dok je anksioznost kognitivni marker straha i uznemirujuće neizvesnosti života.

Panični napad je preovlađujuće doživljaj parališućeg straha, a uz anksioznost se najčešće javljaju i stanja potištenosti, depresivnosti, neenergizovanosti…

Iako anksioznost može da bude izuzetno snažna i remetilačka za život, ona se najčešće podnosi ćutke. Kod paničnih napada je uočljiv doživljaj osramoćenosti osobe koja veruje da svi vide da se ona čudno ponaša, te počinje da izbegava javna mesta i kreće se samo u “sigurnom” uskom životnom krugu. Takođe, usled intenzivnih telesnih simptoma, javljaju se hipohondrijska uverenja, te se poseže za čestim medicinskim proverama, osoba često regredira i snažno se vezuje za svakoga ko joj ikako može pomoći (najčešće su to članovi porodice, lekari, hitna pomoć, zdravstvene ustanove, lekovi).

Panični poremećaj je oboljenje koje  određuju rekurentni, spontani panični napadi i intenzivan, hendikepirajući strah od narednih paničnih napada u periodima između napada. Ovo je ozbiljno stanje koje značajno iscrpljuje psihu i organizam osobe i zahteva medikamentozni i psihoterapijski tretman. Naravno, izuzetno je važno najpre otkloniti sve sumnje da u pozadini napada ipak stoji neko telesno oboljenje. Zatim, s obzirom da je kvalitet života osobe sa paničnim poremećajem veoma često teško narušen, najčešće se uključuje farmakoterapija kojom se intenzitet i učestalost napada smanjuje. Time se otvara prostor za psihoterapijski rad.

Psihoterapija osoba sa paničnim napadima obuhvata nekoliko pristupa. Radi se na kognitivnom aspektu simptomatologije, veštinama neposredne kontrole simptoma, podršci, razumevanju psihološke pozadine simptoma, osnaživanju. Kako je simptomatologija paničnih napada izuzetno uznemirujuća, topao i prihvatajući terapijski odnos čini osnovu bez koje se na ovom fenomenu ne može raditi. Kroz takav odnos, terapeut najpre “edukuje” klijenta o samoj prirodi fenomena, daje mu objašnjenja samog toka napada i osnažuje ga da razume šta se dešava kada sam napad nastupi. “Upoznati neprijatelja” je u ovom slučaju strategija broj jedan na kojoj se bazira uspostavljanje doživljaja kontrole u trenutku napada i smanjuje anticipatorni strah od nekog narednog napada. Ako osoba zna kako teče napad i zna da se i drugim ljudima to dešava (ovde grupna terapija ima veliki značaj), ona može da predvidi i da će napad ubrzo i prestati i da se neće desiti nikakva katastrofa. Klijent se podstiče da u svesti drži i prethodna iskustva u kojima je izdržao napad i izašao iz njega sam, kao i sva iskustva i znanja koje je stekao i doživeo u terapijskom setingu, čime se jača poverenje u sopstvene kapacitete i stečena znanja i uvide. Takođe, osoba uči kako da neposredno kontroliše simptom, primenjujući sporije, dijafragmalno disanje čim oseti početak napada. Terapijski odnos pruža osobi doživljaj razumevanja, sigurnosti i zaštite, te se podstiče internalizacija zaštitničke i umirujuće uloge ovog odnosa, tako da bi osoba kasnije imala poverenja u sebe i sama bila u stanju da strah drži pod kontrolom

U geštalt psihoterapiji na panične napade gledamo kao na izmicanje bazične podloge na koju se oslanja doživljaj životne sigurnosti. Odjednom, Ego nema kontrolu, sve je lelujavo, nesigurno, preti velika katastrofa. Terapijski rad je rad na povratku solidnosti tla na kojem osoba stoji. A, ono na čemu svako od nas stoji je naše telo, naši intimni odnosi, naši prijatelji, profesionalni identitet, hobiji, interesovanja, planovi. Klijent se osnažuje da kontaktira sve ove aspekte, da lagano jača svaki od njih, da podržava svoje zdrave potencijale i veruje u njih, da razume na šta nas to simptomi upozoravaju, kakve to psihološke zastoje ilustruju. Panični napadi su zaista dramatičan način na koji nam naša psiha poručuje da je važno da se okrenemo uspostavljanju sigurne baze u nama samima, zdravo se oslanjajući na sve konstruktivne sisteme podrške, čime dobijamo šansu da prevaziđemo neke stare, kao i neke aktuelne teškoće, da završimo neke započete psihološke poslove i pokrenemo neke nove korake. To je zaista veliki zadatak, ali i velika šansa.

Ako niste sigurni da imate panični poremećaj i/ili agorafobiju, evo nekoliko pitanja koja možete postaviti sebi kako biste to pojasnili. 

Ivana Radovanović Novaković 
dipl.psiholog, psihoterapeut 
 
Print
 
 
 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *