Anksioznost

Šta je anksioznost i kada je ona patološka 

Anksioznost je lebdeći, neodređeni strah, teskoba. Osećanje bojazni, strepnje, uznemirenosti i napetosti, koje se od straha razlikuje po svojoj složenosti, ali i rasplinutosti, neodređenosti, pošto nije vezana za neki određeni objekat. U ovom neprijatnom osećanju dominira iščekivanje neke velike ali neodređene nesreće, nemoćno očekivanje da će se neminovno desiti nešto strašno, neko veliko zlo. Prema S. Frojdu i psihoanalitičarima, anksioznost ili strepnja je stanje koje nazivamo „strahom očekivanja“ ili „plašljivim očekivanjem“. Frojd smatra da strepnja ne može proizvesti traumatičnu neurozu, pošto „ima nešto u strepnji što nas štitit od užasa pa i od neuroze užasa“. Anksioznost se često uklanja ili makar ublažava mehanizmima odbrane. (definicija iz Rečnika psihologije, Žarko Trebješanin)

Anksiozna stanja sreću se u mnogim vrstama neuroza i psihoza (histerija, ratna neuroza, traumatska neuroza, depresija, shizofrenija itd).

Anksiozna reakcija je funkcionalni poremećaj, neurotični odgovor na stresnu situaciju ili na dogotrajne patogene konflikte. Sastoji se od difuznog osećanja straha, zebnje, bojazni praćenom napetošću, uznemirenošću, osećanjem ugroženosti, zabrinutosti, bespomoćnosti pred nekom u budućnosti očekivanom nesrećom. Anksiozna reakcija je relativno često povezana sa izvesnim telesnim simptomima (srčana aritmija, drhtanje, vrtoglavica, želudačne smetnje itd).

Anksiozni poremećaj je u savremenoj psihijatriji zajednički naziv za raznorodni skup poremećaja u kojima dominira simptom anksioznost, odnosno straha, a to su: anksiozna reakcija, anskiozno-depresivni poremećaj, opsesivno-kompulzivni poremećaj (anksioznost se javlja pri suprotstavljanju prinudnim radnjama i mislima), generalizovani anksiozni poremećaj i panični poremećaj.

Anksiozne ličnosti

Pod anksioznim ličnostima podrazumevamo osobe kod kojih je sklonost anksioznosti relativno trajna karakteristika ličnosti. Ovo znači da anksiozne ličnosti imaju tendenciju da opažaju stresne situacije kao opasne i ugrožavajuće i da u tim situacijama izražavaju veći stepen stanja anksioznosti.

Anksiolitici su heterogena grupa farmakoloških preparata koji smanjuju psihičku i fizičku napetost, neurotičnu strepnju i smiruju organizam koji je bio izložen izvesnoj stresnoj situaciji. U anksiolitike se ubrajaju benzodiazepani, barbiturati, meprobamat, librijum itd. Nazivaju se još i trankvilizatori.

Anksioznost, strah, nemir i briga su osećanja koja smo svi nekad iskusili. Vezana su za postojanje i zauzimaju važno mesto u razvoju naše ličnosti. Njihova raznorodna ispoljavanja i izdanci proizilaze iz raznorodnosti i bogatstva psihičkog života. Izmeđustalih, osećanja ovog tipa su nemir i briga. Oni se određuju kao neobjašnjivo doživljavanje i utisak nesigurnosti u vezi sa sudbinom. Zbog svoje nejasnoće nemir je blizak anksioznosti ali je ona dublja, neprijatnija i strašnija. Nemir je blizak i sumnji ali se sumnja vezuje za misao.

Anksioznost predstavlja slobodnolebdeći  strah pretežno unutrašnjeg porekla koji nije vezan za određene stvarne okolnosti ili objekte koji predstavljaju strvarnu opasnost. Strah se javlja u prisustvu upoznate i odeređene opasnosti vezane za okolnosti i objekte koji su spoljni i stvarni. Mada, razlika između straha i anksioznosti više je teorijska nego što je za praksu značajna. Anksioznost, strah i fobija, kao i ostali sadržaji psihičkog života tesno su povezani i pomešani.

S razvojem organizma strepnja prestaje da bude automatski odgovor na opasne i bolne uslove, kao kod beba, nego nastaje u promenjenom obliku pre početka bolnog podražaja. Tako strepnja poprima signalnu funkciju, upozorava na postojeću opasnost i omogućava da se preduzme akcija kojom će se izbeći bol. Tokom rasta i razvoja potrebe se usložnjavaju i razlučuju, pa sem bioloških razvijaju se i osećajne, saznajne i društvene. Osujećenja ovih potreba uskoro postaju uzrok strepnje.

Umerena aksioznost je u funkciji povećavanja spremnosti za delovanje i osetljivosti na podražaje, podstiče na stvaralaštvo, takmičarstvo, bolje prilagođavanje.

Njeni štetni učinci mogu biti: raspršena napetost u stanju očekivanja, zamor, gubitak preduzimljivosti, nepotpuna procena stvarnosti i preterano delovanje.

Dakle, strepnja, anksioznost, je normalno, sveprisutno osećanje vezano za ljudsko postojanje u osnosima sa drugima. Ona sama po sebi nije patološka i zauzima ključno mesto u organizaciji ličnosti i sveukupnom psihičkom životu. Javlja se kada su ugrožene vrednosti bitne za život osobe, njeno postojanje i identitet.

Anksioznost je praćena otporom i deo je svih otpora. Ona omogućava osobi da oseti interno i fenomenološki da se otpor pojavljuje. Služi kao najava duboko emocionalnih događaja (npr. Sećanje koje je na putu da se pojavi). Prati brigu, sećanja, nedovršene i konfuzne situacije iz prošlosti. Signal je pojave negativnih introjekata (naučenih poruka), posebno onih koji se odnose na sigurnost u svetu. Kada je sigurnost neostvarena ili osujećivana, naročito ako je to bilo stalno i drastično, razvijaju se i aktiviraju negativni introjekti o tome da „svet nije siguran“. Ovo verovanje je osnova anksioznog poremećaja.

Kada je strepnja/anksioznost patološka?

Svojstva patološkog određuju jačina i trajanje strepnje i naročito nesklad koji postoji između jačine i uslova u kojima se javlja. Patološko obeležje više je određeno kvantetom nego razlikom u kvalitetu, vrsti doživljaja.

Kada je osoba jako preplavljena anksioznošću njeno mišljenje nazaduje, opažanje i procena stvarnosti su nepotpuni i iskrivljeni, nadzor nad agresivnim i polnim težnjama slabi, nagonske težnje se oslobađaju, zanimanje za spoljni svet opada i razvijaju se patološke odbrane: neurotični i psihotični simptomi. Ako se klinički i/ili putem testova dokaže da anksioznost dovodi do trajnijeg i znatnijeg sužavanja granice Ega i dubljeg nazadovanja funkcija i da značajno usporava i ometa psihički razvoj, može se govoriti o patološkoj strepnji.

Rad na anksioznosti u terapiji podrazumeva osvešćivanje onoga što uzbuđenje izražava i prevazilaženjem otpora njegovom prihvatanju. Rad za počinje upoznavanjem i razumevanjem sopstvenog osećanja. Osoba postaje svesna na koji način sprečava potpuno disanje, i time kreira anksioznost. Tokom rada osoba osvešćuje se koja su to uzbuđenja koja ne može da prihvati i preuzima odgovornost za stanje u kome se nalazi jer uči na koji način ona sama kreira opasnost a ne da opasnost dolazi spolja. Učeći da se prepusti uzbuđenju u sadašnjem trenutku, kroz spontanu aktivnost, osoba prevazilazi osećanje anksioznosti.

Anksioznost takođe nastaje kao posledica izlaganja organizma sredini na način koji ozbiljno može da ugrozi i integritet i očuvanje jedinke. Što je manja zaštitna funkcija niži je preg tolerancije na anksioznost. U ektremnim slučajevima anksioznost može biti izazvana ma kojim stimulusom, kao kod hipersenzitivnosti nekih psihoza.

Marija Kulović

dipl.psiholog, psihoterapeut