Panični napadi

PANIČNI NAPADI

Panični napad  je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagode koji se najčešće opisuje kao osećaj da će se nešto strašno dogoditi – imamo osećaj da ćemo umreti, izgubi kontrolu nad sobom, srušiti se ili  poludeti.

Napadi ne traju obično duže od pola sata ali u roku od nekoliko minuta dostižu vrhunac. Međutim, subjektivni osećaj je da oni traju čitavu večnost. Nekada nam je teško da zamislimo da će se napad ikada završiti. Ne čudi onda što očekujemo smrtni ishod usled iscrpljenosti tako jakom i dugotrajnom panikom.

Tokom napada doživljavamo: nedostatak vazduha ili otežano disanje,ubrzan rad srca i/ili preskakanje srca”, vrtoglavicu, omaglicu, nesvesticu, „gumene noge”,trnjenje, žmarke, gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili nogama, gušenje, preznojavanje, podrhtavanje, vrućinu, hladnoću, mučninu, napetost, zamućen vid, doživljaj da stvari oko nas nisu stvarne ili da smo se izmenili, osećaj da ne možemo da mislimo/govorimo normalno, strah da ćemo umreti/pasti/izgubiti kontrolu nad sobom/poludeti/ponašati se nenormalno…

Ljudi najčešće imaju samo neke od navedenih simptoma, i to ne moraju nužno biti svaki put isti.

Kada se napad dogodi najčešće pokušavamo da pobegnemo iz situacije, s mesta na kom se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Često pobegnemo kući i osećamo se bolje čim tamo stignemo. To nam kasnije stvara utisak da je kuća jedino sigurno mesto.  Ili, tražimo od svojih ukućana i prijatelja da nas čuvaju (ako nam se dogodi da „zaista” padnemo, poludimo ili doživimo srčani napad), da budu stalno s nama ili da nas prate kad nekud idemo.

Iako više od 90% ljudi ne ume sebi da objasni zašto je do napada došlo, napadi panike se retko dešavaju sasvim iz čista mira. Detaljna analiza gotovo uvek pokaže da se prvi napad panike dogodio u vreme nekog povećanog stresa, kada smo bili fizički iscrpljeni, bolesni, u stalnim svađama na poslu ili kod kuće, kada smo osetili da više ne možemo da podnesemo pritiske i napore. Neretko se prvi napad dešava nekoliko dana ili nedelja posle porođaja, u periodu tugovanja nakon gubitka voljene osobe, posle razvoda, u stanju mamurluka, u periodu odvikavanja od alkohola ili droge i sl. Kada se osećamo zadovoljno, sigurno, opušteno i kada nismo izloženi velikom stresu, panični napadi su retka pojava. Geštaltističkim jezikom rečeno, panični napadi nastaju onda kada za neki novi pokret koji je pred nama nemamo dovoljno podrške u aktuelnim mehanizmima, a još uvek nismo izgradili nov mehanizam. Kao da se nalazimo pred provalijom koju treba preskočiti gde samo pogled na provaliju provocira strah. Nemamo snage da preskočimo na nov nivo nit imamo ideju kako da premostimo jaz. Tokom psihoterapije osoba jača svoj Ego i svoje sisteme podrške za taj „preskok”.

Da bi došlo do paničnog napada potrebno je da se poklope naša sklonost ka paničnom reagovanju i splet okolnosti. To znači, bez odgovarajuće sklonosti (koje mogu biti i nasleđene i naučene), određene okolnosti neće imati snagu da izazovu panični napad.

Posle prvog napada panike većina ljudi ode kod lekara na pregled. Taj pregled obično podrazumeva EKG, posle kog lekar zaključuje da nam je srce zdravo, ponekad doda  „to vam je  na nervnoj bazi” (šta god to značilo). Lekari obično ne daju objašnjenje šta to znači, možda ni sami ne znaju ili ne znaju kako da objasne, a poneki nas sramežljivo upute psihologu. Kada prihvatimo psihološko objašnjenje odnosno ideju da nije u pitanju bolesno srce već strah to jest napad panike, tada obično nastupi strah od budućeg napada ili „strah od straha”, uz redovnu zaokupljensot idejom da se napad ponovo dogodi.

Da bi se postavila dijagnoza paničnog poremećaja mora se isključiti postojanje nekog telesnog oboljenja. Naravno, ako takvo oboljenje postoji, prednost se daje njegovom lečenju. Najčešća telesna oboljenja koja mogu dovesti do simptoma straha i napada panike su: bolesti štitne žlezde, aritmije srca, neki oblici epilepsije, bolesti pluća i disajnih puteva, oboljenje centra za ravnotežu, hipoglikemija…

Panični napadi počinju obično u trećoj deceniji života (mada to nije obavezno tako), što je i razumljivo jer je to period života kada se od osobe očekuje mnogo, kada ona od same sebe očekuje mnogo, u smislu profesionalne i porodične afirmacije, a nekada joj nedostaje kapaciteta ili podrške da sva ta očekivanja zadovolji. Napadi su češći kod žena, što takođe može biti uzrokovano zahtevima koji stoje pred ženom u savremenom društvu (obaveze prema porodici, potreba za profesionalnom afirmacijom, kao i povremeni poremećaji ravnoteže između određenih hormona).

Zašto je važno panične napade shvatiti ozbiljno?

Zato što kad panični napadi postanu panični poremećaj onda nema sfere života na koju ne deluju negativno, naročito ako se udruže s još nekim psihičkim tegobama.

Osobe koje doživljavaju učestale napade panike sebe vide kao slabe ili nesposobne, podriva im se samopouzdanje, sklonije su da sve više budu zavisne od svoje okoline, naročito od partnera. Od njih se očekuje da problem „reše” kao i svaki drugi, često se misli kako preteruju, preuveličavaju problem i sl. Preokupiranost problemom dovodi do toga da komunikacija sa prijateljima postaje jednosmerna, osoba kao da nema više drugih tema za razgovor i stalno traži podršku i razumevanje. Nekada zbog stida, straha i nesigurnosti dolazi do povlačenja iz socijanih kontakata koji su do tad postojali. Radna sposobnost je takođe umanjena (naročito kada postoji i agorafobija), jer osoba ima teškoće da sama odlazi na posao, na poslu može doživljavati napade ili strepeti od njih. U strahiu je da neće moći da održi koncentraciju, da će izgubiti posao a da drugi neće moći da pronađe.

Najzad, osoba koja pati od napada panike oseća se izolovano i usamljeno i nema s kim da podeli svoju brigu i problem. Ta izolacija ima za posledicu verovanje da samo oni pate od ovog problema, pa im po pravilu bude lakše ako čuju da nisu „jedini na svetu”. U tim situacijama od velike pomoći može biti priključivanje psihoterapijskoj grupi.

Neki podaci ukazuju na to da je skoro svaka četvrta osoba tokom života imala napad panike a da to nije ni znala. Ako je to bio jedan izolovan napad, to se zaboravi. Pa i nekoliko izolovanih napada. Međutim, postoje ljudi koji ćute i trpe uprkos čestim napadima i intenzivnom „strahu od straha” koji im remeti život. Njihov život je izmenjen toliko da ne mogu više da obavljaju svakodnevne aktivnosti i obaveze. Tada se već može govoriti o paničnom poremećaju.

Panični napadi imaju ono što se medicinskim jezikom zove „pozitivna prognoza”. To znači da se kod velike većine ljudi može postići stanje u kojem su simptomi iščezli ili su izraženi u minimalnoj meri, tako da osobi ne ometaju normalno funkcionisanje u svakodnevnom životu. Naravno, važno je naglasiti da “instant” lečenje psiholoških tegoba, pa i paničnih napada, postoji samo u lošim filmovima i u pričama hvalisavih terapeuta. Strpljenje, upotnost i spremnost osobe da se menja su ključni činioci uspešnog izlečenja. Svaki simptom ima svoju funkciju u odbrani našeg bića. Dok ne izgradimo neki novi, bolji i efikasniji način da premostimo prazninu sa početka priče, oni su tu da nas čuvaju od leta u provaliju. A za to izgrađvanje svakako je potrebno vreme. Ono što dodatno usporava lečenje je i otpor prema lečenju koji se ispoljava na razna načine.

Bez obzira koliko je loše doživljavati napade panike to stanje je poznato i može, paradoksalno, pružati osećaj sigurnoti jer je to stanje na koje je osoba navikla. Može postojati strah od slobode koja bi nastupila kada osoba ne bi imala napade. Takođe, klijenti često imaju nerealna očekivanja od lečenja kojima zamah daju mediji promovisanjem ideje jednostavnih i brzih rešenja.

Lečenje ima bolju prognozu ukoliko klijent prihvati aktivnu ulogu u lečenju što znači – da izdvoji vreme, da bude strpljiv, da shvati terapiju ozbiljno, da uloži trud, da neguje motivaciju da će uspeti, da ne podlegne iskušenju da „digne ruke” od svega, da bude spreman da preispita svoje dotadašnje načine razmišljanja, ponašanja i reagovanja (što često uopše nije prijatno).

Ako niste sigurni da imate panični poremećaj i/ili agorafobiju, evo nekoliko pitanja koja možete postaviti sebi kako biste to pojasnili. 

 

Marija Kulović

dipl.psiholog, psihoterapeut